zažmuri i povuče. Oseti toplotu na dlanu i vide da je vredelo..."

Treperenje neonskog svetla postavljenog duž celog okna ga je naglo probudilo. Opet nije ništa sanjao. Eh, još jedan dan. Još jedan dan u ovoj rupi sivila, zemlje i kamena. Kao jebena grobnica, a opet, nije li premlad da se tako oseća? Nije ni bitno. Alat je tu, lampa na šlemu i dalje ima baterije, mogao bi i da pođe. Pridigavši se na noge, očistioje malo odeću od vlažne zemlje koja je tokom noći napadala sa plafona. Idemo dalje, pomislio je i nazuo kaljače, usput još jednom proverivši opremu. Sve je tu. Približio se obližnjem telefonu, podigao slušalicu i tri puta pritisnuo dugme sa nacrtanom kapom. Iz slušalice je zakrčao monoton glas, nešto promumlao i onda se čulo jedno "klik". "Eh, opet isto sranje..." progovorio je spuštajući slušalicu jednom rukom, a drugom se gladeći po neobrijanom licu, prepuštajući se nakratko mislima. Iz razmišljanja ga prenuše lagani koraci. Pogledom potraži njihov izvor i ugleda ispijeno, ostarelo lice kolege rudara. Nasmeši se i klimnu glavom u njegovom pravcu, na šta ga stari rudar samo pogleda ne menjajući izraz lica, a potom prođe pored njega. Ništa novo. Nije kao da je ikome stalo do nekoga drugoga ovde. Svaki bogovetni dan kopaju na istim mestima, vođeni obećanjima da će kad-tad doći do površine. Ta nada je ono što ih održava, ali neki su i to izgubili. On je bio blizu. Osećao je. Jednom je već bio blizu površine, kopao je što je više mogao, ali ponet žarom nije ni primetio da će mu se plafon sručiti na glavu, nastavi li. Prekasno je shvatio sve... na sreću, preživeo je, ali po koju cenu? Postao je tako ogorčen tako rano i to mu nije dalo mira. Nema li nečeg boljeg? Sva ta priča kako je život sjajan, gde je ta ljubav koju donosi? Frknuo je dok je prolazio širokim oknom do lokacije koja mu je dodeljena. Sablasnu tišinu remetili su jedino njegovi koraci i slabo pucketanje treperavih neonki. Na putu se mimoišao sa par ljudi i svi su imali isti izraz lica poput starog rudara kojeg je malopre video. Nije ni obratio pažnju na njih. Niti je želeo, niti je mogao.
Stigao je na odredište. Navukao je rukavice, podigao pijuk i uzdahnuvši počeo. Sada su oknom odjekivali udarci njegovog pijuka o stene koje su stajale, činilo mu se, samo s namerom da mu što više otežaju ovo. Udarac za udarcem, išao je dublje i dublje, a opet, činilo mu se da samo stoji u mestu. Iznenada, negde u pozadini začu prodoran pisak. Kraj. Za danas je bilo gotovo. Skinuo je rukavice, protrljao dlan o dlan, gledajući nije li mu se pojavio koji žulj. A zatim... neka čudna izbočina u udubljenju koje je izbušio mu privuče pogled. Nepravilnog oblika, remetila je njegovu "kreaciju" i bola mu oči. Opsova tiho, za sebe, i, ne navlačeći rukavice, podiže pijuk i udari po sred izbočine. Ništa se ne dogodi - pijuk se zario malo u zemlju a zatim naglo zaustavio. Nešto se krilo tu. Udario je opet, puštajući da pijuk postane sve ono što mu je smetalo, što ga je tištilo, što mu je razaralo um sumnjom, a ponajviše, onaj izgubljeni san o površini. Iznenada, primeti da sa svakim udarcem po zemlji, koja je i dalje odbijala da otkrije svoju tajnu, začuje blagi vrisak. Uplašivši se, ispusti alatku i stade nemo zuriti u ono što je pre par trenutaka bio njegov ventil za frustracije, naizgled stvoren da služi samo njegovom egu. Nasmejao se onome što mu se činilo kakvom iluzijom, pokupio opremu i zaputio se ka svojoj vreći za spavanje.
Sutradan, opet je poslat na isto mesto. Ona izbočina je i dalje stajala tu, tako prkosno. Iako uveren da su vrisci koje je juče čuo samo iluzije morbidnog uma, ipak je kopao oko nje. Opet pisak. Opet noć bez snova.
Trećeg dana ustao je s neobičnim osećajem u grudima i smeškom na licu. Svi su i dalje bili tmurni, ali njemu osmeh nije nestajao s lica. Ponovo je podignuo slušalicu, pritisnuo dugme s nacrtanom kapom tri puta i iskezio se kada je čuo gde danas radi. Ni sam ne znajući zašto, zaputio se srećan ka mestu koje je posećivao poslednja dva dana. Sada je već postalo bolno očigledno da će morati da se postara i za ono mesto koje izbegava. Nije mu smetalo, ionako nije mnogo napredovao od njega. Posle malo kopanja, ostavio je pijuk po strani i lagano rukama, sa kojih je prethodno skinuo rukavice, počeo da skida slojeve zemlje, ne bi li naišao na ono što ga je ometalo u napredovanju. Svaki sloj zemlje je skidao pažljivo, kao da želi da se iskupi za bol koji je naneo tom mestu prvog dana. Iznenada, na jagodicama prstiju je osetio nešto tvrdo i neobično toplo. Zastao je, ne skidajući prst s nepoznatog predmeta. Kada se povratio, lagano je počeo da razgrće zemlju, ne bi li i video taj neobični izvor toplote. Sklonivši šake, lagano je napravio korak unazad, želeći da što bolje sagleda lepotu na kojoj su njegove oči sada počivale. Divan dijamant, tako sitan, a opet tako veličanstven. Nije mogao da poveruje da je od svih mesta uspeo da udari baš tu. Približio mu se lagano, zario prste u okolnu zemlju i lagano povukao. Osetivši podrhtavanje zastao je, jer, dovoljno dugo je kopao da zna da, izvuče li dijamant, postoji opasnost da mu ovo ukleto mesto postane grobnica. Zatvorio je oči, duboko udahnuo i u deliću sekunde izvagao mogućnosti. Nastavio je. Očiju zatvorenih, vukao je nežno i silovito u isto vreme. Osetio je snažan potres, začuo tutnjavu kamenja koje se obrušavalo oko njega, ali nije otvarao oči. Izvukao je dijamant, privio ga grčevito uz grudi i nepomično stajao, čekajući. Sve oko njega je tutnjalo, osećao je potrese pod nogama i prašinu u ustima. Odjednom, sve se umiri - prašina se lagano slegla, a potresi prestali. Čak štaviše, vazduh je bio čistiji no obično. Osetio je čudnu toplotu na licu i u grudima. Udahnuo je što je više mogao, jer, ovaj vazduh je bio drugačiji. Lepši. Otvorio je oči lagano i ugledao nešto neverovatno. Iza nagomilanog kamenja, dokle god pogled seže, prostirala su se travom pokrivena brdašca, a negde iz daljine je dopirao prigušeni zvuk valjanja talasa. Iznad svega toga, na nebu prošaranom oblacima sijalo je Sunce, za kojim je, o, tako čeznuo. Nije mogao da poveruje. Stiskao je dijamant na grudima, i dalje paralisan. Zakoračio je lagano napred, skidajući kapu, dopuštajući vetru da mu se poigrava kosom pritom ne skidajući osmeh s lica. Spustio je pogled lagano ka lepoti koju je držao u šakama. Dijamant je sijao neverovatno jarko, zaslepljujući ga. Obuzet radošću, netremice pade na kolena, ne mogavši da skine pogled s blaga u rukama. Privio ga je sebi na grudi ponovo, zažmurio, i, tiho, nežno, pognute glave, kao da se plaši da je sve ovo samo san i može odjednom pući poput mehura od sapunice rečima punim ljubavi šapnu:"Hvala ti.".

Hvala ti, Tamara. Volim te.
S ljubavlju, tvoj zauvek - Željko

Nisu samo nule i jedinice...

Evo update-a i brže nego što sam se nadao, no, po strani to, da se bacim odmah na temu. Zašto sam odlučio da pišem baš o ovome? Zato. Nema razloga. Nema ama nikakvog razloga sem činjenice da mi je tako došlo. Pričao sam sa drugarom i ukontao da ne bi bilo loše pisati o ovako nečemu jer, eto, ovo dođe kao moj luft. E, sada mi treba. Nemam stvarno ni najblažu predstavu o koncepciji ovog članka, ali eto, nabacaću nasumične misli, pa će valjda ličiti na nešto. Čitajte dalje.
Ceo gorepomenuti razgovor je počeo pričom kako je KG relativno siromašno mesto što se mesta za fin izlazak tiče. A, opet, šta čini fin izlazak? Složismo se ortak i ja da je ključno i najbitnije društvo. Sad, uzevši u obzir da je autor ovih redova.... da ne kažemo skroz asocijalan, već prosto nekompatibilan sa puno ljudi, nalaženje iole kvalitetnog društva za takav vid zabave je dodatno otežano. Doduše, kao takav, postajem nešto nalik kakvom posmatraču. A, svaki posmatrač vremenom dođe do nekakvih zaključaka koje je red da izloži nekome (ako vam ova izjava ne štima slobodno kliknite na krstić u gornjem desnom uglu ekrana). Dakle, šta se za 4 godine posmatranja može zaključiti? Da smo jadni. Počevši od činjenice da svi nose maske i keze se zapravo se pljujući jedni drugima iza leđa. Zašto? Zato što ćemo možda imati koristi od tog nekoga koga mrzimo, ipak nastavljamo da stavljamo kez na lice. Sve je ok. Svi su super. Ne. Ničem dobrom to ne vodi. Čak i kada neko ima nešto da kaže nekome, izbegava se direktna konfrontacija. Eto, recimo, Facebook je fino mesto za tako nešto. Tu će se odigrati drama u malom, najgori protivnici će se stvarati a pravi prijatelji poznati. A šta sutradan? Hoće li stvari biti iste? Kako da ne. U čemu leži strah otvorene konverzacije, UŽIVO? Da li je intelekt toliko opao da nam treba dati vremena da pročitamo tuđe komentare, obradimo, pažljivo izvagamo odgovore i tek onda ih pružimo, iskalkulirane do maksimuma? Može biti da je to. A može prosto biti i čist kukavičluk. Tuđ pogled, pogotovu ispunjen besom nije prijatna stvar, pa ga zato izbegavamo? Neke stvari je bolje ne izbeći. Emocije nisu niz nula i jedinica. Računari i online usluge bi trebalo da postoje samo da ispune osnovne potrebe komunikacije, a opet, ljudi ih doživljavaju kao nešto daleko važnije od toga. Fenomen internet-toughguysa. Jaki na rečima na netu, a manji od makovog zrna u stvarnosti. Prezir. Samo to imam za takve ljude. Ne, ne želim nikako da insinuiram na rešavanje svakog sukoba fizičkom agresivnošću. Još je jadnija ta mogućnost (Da li se zato krijemo iza tastatura i monitora? Plašeći se da ne izgubimo kontrolu? Opet slabosti).
Takođe, o, koliko lažnih prijatelja i nasmejanih lica. A opet, takvo ponašanje nam pripisuje društvo. Različitost nije nešto što se ceni, niti pak gleda s intrigom. Odbacuje se. Nije me briga. Radite šta hoćete. Mene samo ne mešajte. Ako već neću nekome u lice da kažem nekome da ga ne volim, jednostavno neću provoditi vreme s tom osobom. Prosto. Prijatelj je reč koja se i previše olako koristi danas. Maltene ih više i nema, a opet, svuda ih ima.
Želim samo još nečega da se dotaknem dok traje ova oluja u glavi. Svađe. Gledam, svi se svađaju, i svađe traju po dan-dva i toliko toga ostane nedorečeno, a status quo preuzima primat. Zašto? Pogotovu je bitno obratiti pažnju na nešto ovako u vezama, smatram. Samo se gomila. Ništa dobro od toga neće izaći. Nije li dužnost dečka/devojke/prijatelja da ukaže na mane, makar one i bile subjektivnog karaktera? Ako već želite nekome da kažete šta mislite o njemu, izgurajte do kraja. Ne ostavljajte polu-dovršene misli. Uvalio sam samog sebe par puta u nevolje vodeći se tom ideologijom ali eventualno sve dođe na svoje tj do sada je dolazilo. To je to. Nemam više snage za večeras.
Vrlo bitno, ovim tekstom ne želim ikako da kažem da sam bolji od drugih, drastično drugačiji ili šta već, samo iznosim neko moje (vrlo verovatno nepotuno) viđenje današnjeg društva koje me okružuje.

Nervirajući sneg

Uz zakašnjenje (yea, poveće), počinjem glavnu ovonedeljnu temu (nestalo struje kad sam iskucao wall o' text, pa me mrzelo da pišem opet, sve do sad).
Dakle, kao što sam rekao, Beovizija i halabuka oko iste je bila samo prolog glavnoj temi. Zašto "nervirajući sneg"? Pa, čitajte dalje....
Dokle smo došli kao društvo? Ne mislim na Srbiju i standardna kukanja a la "jao mi zaostali" već na društvo koje pokušava da ostavi za sobom tekovine socijalizma i prigrli moderne i mainstream tekovine zapadnih civilizacija kojima se, o, tako divimo. Sad, neke od njih i jesu dobre i uistinu korisne, ali ono što, izgleda, najbrže prihvatamo je medijski program. Program (uglavnom) dementiranog sistema vrednosti i program koji, poput kakve mračne vizije budućnosti služi ljudima kojima su sopstveni životi toliko isprazni, monotoni i dosadni pa nemaju pametnija posla te guraju nos u tuđe živote. Najbolji primer kojime bi se ovo ilustrovalo je serijal koji je na velika vrata i kod nas došao i, naravno, izazvao ogromnu, kako medijsku tako i pažnju običnog naroda. Veliki brat. Serijal koji je vrhunac onoga o čemu govorim, khm, pišem. Nema potrebe objašnjavati koncept ovog tzv "reality show-a". Svima je dobro poznat. A zašto? Kako drugačije objasniti taj fenomen, da je ovakav šou dobio toliko na popularnosti time što ljude stavi u kuću tako da cela nacija pa i šire prati njihove svakodnevne živote. Šta je tu toliko interesantno? Nemaju li ljudi svoje živote? Nemaju li u svom životu ono "nešto" što ih čini zanimljivim pa u nedostatku toga gledaju tuđe? Reći ćete "tako ljudi mogu da izlože ideje i to me zanima". Koje ideje? Intelektualni nivo diskusija koje se odvijaju unutar kuće je komičan. Čak i jedini ukućan koji je odudarao od toga se klonio takvih diskusija (mislim na prvi serijal, pobednika). Što se VIP serijala tiče, to je tek tragedija. Stavove svih tih ljudi već znamo a gledanost se zasniva na uparivanju ljudi iz različitih sfera šou biznisa. Zašto lepo neki novinar ne pokupi par ljudi sa ulice i zamoli ih da učestvuju u nekom talk-showu, gde bi se njihov glas čuo, ako su već mišljenja problem? Uostalom - internet. Svako može da napravi blog, forum, sajt i tu izlaže ono što misli pa, ako se nađu istomišljenici i ako je autor iole pismen i vešt u korišćenju jezika može itekako da bude primećen (a i bez interneta, uz vešto baratanje jezikom može postati kolumnista?). Ali, ne. Ne ide to tako.
Takođe - tabloidi. Najgori mogući vid javnih medija. A zašto? Šta te "slavne" ličnosti čini toliko posebnim da je slika nekog pijanog Ace Lukasa imalo drugačija od vaše pijane slike? Svaka pojedinost njihovih života se izlaže javnom mnjenju na ocenjivanje i razmatranje.
Te "slavne" ličnosti, uglavnom i nemaju neku poruku, niti bilo šta poučno da kažu (osim ako im neko ne plati debelo da pričaju "ne uzimajte drogu, ona je loša", a i to nije njihovo). Ono malo ljudi koji se trude da misle i analiziraju stvari bivaju pokopani - Ćuti sinko sramota je. Ovo se ne odnosi samo na našu zemlju, širom sveta se slični fenomeni sreću. Evo, recimo, odem kod drugarice skorije, ludilo, uzela IPTV. Krenem da premotavam kanale eto, jer me zanima tehnički aspekat te novotarije i silom prilika naiđem na MTV. Televiziju koja mi inače nimalo ne pasuje, uzevši u obzir količinu govana koja pluta po njihovim frekvencijama. Kad drugarica, oduševljena krene da prepričava o kojekakvim reality show-ovima. Emisija u kojoj preturaju ljudima sobe, čisto da vide šta će naći, praćena jednom gde se paranoični mladići i devojke stavljaju u sobe kako bi posmatrali njihove lepše polovine i ocenili da li će ih prevariti. Tada. Tada sam shvatio. Zašto se boriti. Besmislica. Izložim li svoja mišljenja, biću još više otuđen od društva koje ionako mrzim. A opet zašto? Zašto se "trudim(o)" da ostanem(o) koliko toliko njegov deo? U nastavku... socijalne strukture iz perspektive jednog preozbiljnog tinejdžera...

Prolog - Nervirajući sneg

Subota stiže ranije. Ozbiljno sad, prva tema koja mi pada na pamet dok sam sinoć posmatrao i čitao reakcije hordi iznerviranih obožavalaca Beovizije. Posmatrajući taj događaj iz, recimo, perpsektive nekoga ko radi u RTSu, nije sitnica (dok za većinu bi iole trebao da bude), jer, jelte, svaki izvođač je bio praktično primoran da ih reklamira. Stekao sam utisak da se iza kamera koje su snimale one najave nalazio mali kontigent Tijanićeve privatne armije sa idiot tablama i mrkim pogledima. No, po strani to, slušam komentare ljudi koji kukaju kako im je seljački i bedno da šalju debelog wannabee afro mena na Evroviziju ali ne kontam zašto. Zašto bi, za ime boga, nekome smetalo ko će nas predstavljati na Evroviziji?
Prvo, što bi rekli Englezi/Ameri/kako već - let's face it. Pesma ima ritma i pevljivija je od skoro svih ostalih. Upoznat sam i sa strujom onih koji su promovisali OT bend govoreći kako su oni zaslužili da odu i šta sve ne, ali, realno, to nije melodija koja ostaje u glavi. Ako su već išli na rok/hard rok, šta već (samo nemoj neko da se pravi pametan pa da kaže da je ono metal, ionako ima ljudi koji bi mi glavu otkinuli što gledam kroz prste pa je nazivam rok/hard rok pesmom) ta pesma je prosto morala da bude duža i da ima upečatljiviju melodiju.
Drugo - da li STVARNO ima potrebe da se vraćamo u doba boy-bendova a la backstreet boys, Nsync i šta ti ja već znam, jer, njihov nastup je svakako u tom stilu. Ne shvatite pogrešno, ne pljujem ja OT Bend (mada sam naziv jes debilan za medalju) niti favorizujem debelog, prosto iznosim neke činjenice trudeći se da budu što više objektivnije. Nekome će se svideti to što OT Bend nastupa tako kako nastupa nekome neće, stvar ličnog mišljenja.
Treće - šta je sad pesma za Evroviziju? Takmičenje koje je započeto kao neko koje bi promovisalo pop kulturu i mainstream muziku je doguralo dotle da jednog dana dođu neki Finci i pošalju Lordi koji obriše pod svim ostalim učesnicima svojom Hard Rock/Heavy Metal pesmom. Daleko od toga da pljujem Lordi, fak, do jaja su. Samo potenciram da ni Evrovizija nije ono što je bila. A, i realno, koliko su to ljudi uopšte gotivili našeg poslednjeg predstavnika - onaj neuspeli abortus nazvan Marija Šerifović, pa je ipak pobedila?
Četvrto i, ne brinite, poslednje za sad - Ne zauzimam se ni za jednog izođača (ali ne odustajem od mišljenja da debeli ima jednu od najpevljivijih pesama) , samo želim da ovo posluži kao svojevrstan uvod u glavnu temu (zato se i zove prolog) koja će biti okačena u subotu. Koja je tema, pa, sačekajte ili ukontajte sami, ako možete :) Do subote....

Prvi post - IDEMO!

Dakle, posle izvesnog vremena lurkovanja shvatio sam da ne bi bilo loše da podelim neka mišljenja koja imam jer, smatram da bi, ned'o Bog, nekoga zanimalo. Opet, ljudi pišu sve i svašta pa se to čita (ako i ovo baš zakaže počeću nekoga da fanatično pljujem, branim, kako već i odma' će narod doći). Znači, pošto me mrzi da editujem snimke za video blog, otvorih ovaj - tekstualni. Videću kako će se stvari razviti, ali za sada je u planu update jednom nedeljno, ili kako mi već pirne. Takođe, što se tiče tema, otvoren sam za predloge, ali kontam da će ljude prvo zanimati šta imam da kažem i da malo upoznaju moje poglede na svet ili šta već pre nego što im padne na pamet da me pitaju da razglabam o nekoj određenoj temi po njihovom ukusu. Ovde ću možda i kačiti neka moja spisanija, pošto ponekad me u'vati pa nešto i piskaram. U svakom slučaju, dobrodošli, očekujte prvi bitniji post u subotu, a do tada, slobodno recite šta vas zanima ili o čemu želite da pišem, ako neko ima neku ideju :)