Nervirajući sneg

Uz zakašnjenje (yea, poveće), počinjem glavnu ovonedeljnu temu (nestalo struje kad sam iskucao wall o' text, pa me mrzelo da pišem opet, sve do sad).
Dakle, kao što sam rekao, Beovizija i halabuka oko iste je bila samo prolog glavnoj temi. Zašto "nervirajući sneg"? Pa, čitajte dalje....
Dokle smo došli kao društvo? Ne mislim na Srbiju i standardna kukanja a la "jao mi zaostali" već na društvo koje pokušava da ostavi za sobom tekovine socijalizma i prigrli moderne i mainstream tekovine zapadnih civilizacija kojima se, o, tako divimo. Sad, neke od njih i jesu dobre i uistinu korisne, ali ono što, izgleda, najbrže prihvatamo je medijski program. Program (uglavnom) dementiranog sistema vrednosti i program koji, poput kakve mračne vizije budućnosti služi ljudima kojima su sopstveni životi toliko isprazni, monotoni i dosadni pa nemaju pametnija posla te guraju nos u tuđe živote. Najbolji primer kojime bi se ovo ilustrovalo je serijal koji je na velika vrata i kod nas došao i, naravno, izazvao ogromnu, kako medijsku tako i pažnju običnog naroda. Veliki brat. Serijal koji je vrhunac onoga o čemu govorim, khm, pišem. Nema potrebe objašnjavati koncept ovog tzv "reality show-a". Svima je dobro poznat. A zašto? Kako drugačije objasniti taj fenomen, da je ovakav šou dobio toliko na popularnosti time što ljude stavi u kuću tako da cela nacija pa i šire prati njihove svakodnevne živote. Šta je tu toliko interesantno? Nemaju li ljudi svoje živote? Nemaju li u svom životu ono "nešto" što ih čini zanimljivim pa u nedostatku toga gledaju tuđe? Reći ćete "tako ljudi mogu da izlože ideje i to me zanima". Koje ideje? Intelektualni nivo diskusija koje se odvijaju unutar kuće je komičan. Čak i jedini ukućan koji je odudarao od toga se klonio takvih diskusija (mislim na prvi serijal, pobednika). Što se VIP serijala tiče, to je tek tragedija. Stavove svih tih ljudi već znamo a gledanost se zasniva na uparivanju ljudi iz različitih sfera šou biznisa. Zašto lepo neki novinar ne pokupi par ljudi sa ulice i zamoli ih da učestvuju u nekom talk-showu, gde bi se njihov glas čuo, ako su već mišljenja problem? Uostalom - internet. Svako može da napravi blog, forum, sajt i tu izlaže ono što misli pa, ako se nađu istomišljenici i ako je autor iole pismen i vešt u korišćenju jezika može itekako da bude primećen (a i bez interneta, uz vešto baratanje jezikom može postati kolumnista?). Ali, ne. Ne ide to tako.
Takođe - tabloidi. Najgori mogući vid javnih medija. A zašto? Šta te "slavne" ličnosti čini toliko posebnim da je slika nekog pijanog Ace Lukasa imalo drugačija od vaše pijane slike? Svaka pojedinost njihovih života se izlaže javnom mnjenju na ocenjivanje i razmatranje.
Te "slavne" ličnosti, uglavnom i nemaju neku poruku, niti bilo šta poučno da kažu (osim ako im neko ne plati debelo da pričaju "ne uzimajte drogu, ona je loša", a i to nije njihovo). Ono malo ljudi koji se trude da misle i analiziraju stvari bivaju pokopani - Ćuti sinko sramota je. Ovo se ne odnosi samo na našu zemlju, širom sveta se slični fenomeni sreću. Evo, recimo, odem kod drugarice skorije, ludilo, uzela IPTV. Krenem da premotavam kanale eto, jer me zanima tehnički aspekat te novotarije i silom prilika naiđem na MTV. Televiziju koja mi inače nimalo ne pasuje, uzevši u obzir količinu govana koja pluta po njihovim frekvencijama. Kad drugarica, oduševljena krene da prepričava o kojekakvim reality show-ovima. Emisija u kojoj preturaju ljudima sobe, čisto da vide šta će naći, praćena jednom gde se paranoični mladići i devojke stavljaju u sobe kako bi posmatrali njihove lepše polovine i ocenili da li će ih prevariti. Tada. Tada sam shvatio. Zašto se boriti. Besmislica. Izložim li svoja mišljenja, biću još više otuđen od društva koje ionako mrzim. A opet zašto? Zašto se "trudim(o)" da ostanem(o) koliko toliko njegov deo? U nastavku... socijalne strukture iz perspektive jednog preozbiljnog tinejdžera...