Evo update-a i brže nego što sam se nadao, no, po strani to, da se bacim odmah na temu. Zašto sam odlučio da pišem baš o ovome? Zato. Nema razloga. Nema ama nikakvog razloga sem činjenice da mi je tako došlo. Pričao sam sa drugarom i ukontao da ne bi bilo loše pisati o ovako nečemu jer, eto, ovo dođe kao moj luft. E, sada mi treba. Nemam stvarno ni najblažu predstavu o koncepciji ovog članka, ali eto, nabacaću nasumične misli, pa će valjda ličiti na nešto. Čitajte dalje.
Ceo gorepomenuti razgovor je počeo pričom kako je KG relativno siromašno mesto što se mesta za fin izlazak tiče. A, opet, šta čini fin izlazak? Složismo se ortak i ja da je ključno i najbitnije društvo. Sad, uzevši u obzir da je autor ovih redova.... da ne kažemo skroz asocijalan, već prosto nekompatibilan sa puno ljudi, nalaženje iole kvalitetnog društva za takav vid zabave je dodatno otežano. Doduše, kao takav, postajem nešto nalik kakvom posmatraču. A, svaki posmatrač vremenom dođe do nekakvih zaključaka koje je red da izloži nekome (ako vam ova izjava ne štima slobodno kliknite na krstić u gornjem desnom uglu ekrana). Dakle, šta se za 4 godine posmatranja može zaključiti? Da smo jadni. Počevši od činjenice da svi nose maske i keze se zapravo se pljujući jedni drugima iza leđa. Zašto? Zato što ćemo možda imati koristi od tog nekoga koga mrzimo, ipak nastavljamo da stavljamo kez na lice. Sve je ok. Svi su super. Ne. Ničem dobrom to ne vodi. Čak i kada neko ima nešto da kaže nekome, izbegava se direktna konfrontacija. Eto, recimo, Facebook je fino mesto za tako nešto. Tu će se odigrati drama u malom, najgori protivnici će se stvarati a pravi prijatelji poznati. A šta sutradan? Hoće li stvari biti iste? Kako da ne. U čemu leži strah otvorene konverzacije, UŽIVO? Da li je intelekt toliko opao da nam treba dati vremena da pročitamo tuđe komentare, obradimo, pažljivo izvagamo odgovore i tek onda ih pružimo, iskalkulirane do maksimuma? Može biti da je to. A može prosto biti i čist kukavičluk. Tuđ pogled, pogotovu ispunjen besom nije prijatna stvar, pa ga zato izbegavamo? Neke stvari je bolje ne izbeći. Emocije nisu niz nula i jedinica. Računari i online usluge bi trebalo da postoje samo da ispune osnovne potrebe komunikacije, a opet, ljudi ih doživljavaju kao nešto daleko važnije od toga. Fenomen internet-toughguysa. Jaki na rečima na netu, a manji od makovog zrna u stvarnosti. Prezir. Samo to imam za takve ljude. Ne, ne želim nikako da insinuiram na rešavanje svakog sukoba fizičkom agresivnošću. Još je jadnija ta mogućnost (Da li se zato krijemo iza tastatura i monitora? Plašeći se da ne izgubimo kontrolu? Opet slabosti).
Takođe, o, koliko lažnih prijatelja i nasmejanih lica. A opet, takvo ponašanje nam pripisuje društvo. Različitost nije nešto što se ceni, niti pak gleda s intrigom. Odbacuje se. Nije me briga. Radite šta hoćete. Mene samo ne mešajte. Ako već neću nekome u lice da kažem nekome da ga ne volim, jednostavno neću provoditi vreme s tom osobom. Prosto. Prijatelj je reč koja se i previše olako koristi danas. Maltene ih više i nema, a opet, svuda ih ima.
Želim samo još nečega da se dotaknem dok traje ova oluja u glavi. Svađe. Gledam, svi se svađaju, i svađe traju po dan-dva i toliko toga ostane nedorečeno, a status quo preuzima primat. Zašto? Pogotovu je bitno obratiti pažnju na nešto ovako u vezama, smatram. Samo se gomila. Ništa dobro od toga neće izaći. Nije li dužnost dečka/devojke/prijatelja da ukaže na mane, makar one i bile subjektivnog karaktera? Ako već želite nekome da kažete šta mislite o njemu, izgurajte do kraja. Ne ostavljajte polu-dovršene misli. Uvalio sam samog sebe par puta u nevolje vodeći se tom ideologijom ali eventualno sve dođe na svoje tj do sada je dolazilo. To je to. Nemam više snage za večeras.
Vrlo bitno, ovim tekstom ne želim ikako da kažem da sam bolji od drugih, drastično drugačiji ili šta već, samo iznosim neko moje (vrlo verovatno nepotuno) viđenje današnjeg društva koje me okružuje.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар