zažmuri i povuče. Oseti toplotu na dlanu i vide da je vredelo..."

Treperenje neonskog svetla postavljenog duž celog okna ga je naglo probudilo. Opet nije ništa sanjao. Eh, još jedan dan. Još jedan dan u ovoj rupi sivila, zemlje i kamena. Kao jebena grobnica, a opet, nije li premlad da se tako oseća? Nije ni bitno. Alat je tu, lampa na šlemu i dalje ima baterije, mogao bi i da pođe. Pridigavši se na noge, očistioje malo odeću od vlažne zemlje koja je tokom noći napadala sa plafona. Idemo dalje, pomislio je i nazuo kaljače, usput još jednom proverivši opremu. Sve je tu. Približio se obližnjem telefonu, podigao slušalicu i tri puta pritisnuo dugme sa nacrtanom kapom. Iz slušalice je zakrčao monoton glas, nešto promumlao i onda se čulo jedno "klik". "Eh, opet isto sranje..." progovorio je spuštajući slušalicu jednom rukom, a drugom se gladeći po neobrijanom licu, prepuštajući se nakratko mislima. Iz razmišljanja ga prenuše lagani koraci. Pogledom potraži njihov izvor i ugleda ispijeno, ostarelo lice kolege rudara. Nasmeši se i klimnu glavom u njegovom pravcu, na šta ga stari rudar samo pogleda ne menjajući izraz lica, a potom prođe pored njega. Ništa novo. Nije kao da je ikome stalo do nekoga drugoga ovde. Svaki bogovetni dan kopaju na istim mestima, vođeni obećanjima da će kad-tad doći do površine. Ta nada je ono što ih održava, ali neki su i to izgubili. On je bio blizu. Osećao je. Jednom je već bio blizu površine, kopao je što je više mogao, ali ponet žarom nije ni primetio da će mu se plafon sručiti na glavu, nastavi li. Prekasno je shvatio sve... na sreću, preživeo je, ali po koju cenu? Postao je tako ogorčen tako rano i to mu nije dalo mira. Nema li nečeg boljeg? Sva ta priča kako je život sjajan, gde je ta ljubav koju donosi? Frknuo je dok je prolazio širokim oknom do lokacije koja mu je dodeljena. Sablasnu tišinu remetili su jedino njegovi koraci i slabo pucketanje treperavih neonki. Na putu se mimoišao sa par ljudi i svi su imali isti izraz lica poput starog rudara kojeg je malopre video. Nije ni obratio pažnju na njih. Niti je želeo, niti je mogao.
Stigao je na odredište. Navukao je rukavice, podigao pijuk i uzdahnuvši počeo. Sada su oknom odjekivali udarci njegovog pijuka o stene koje su stajale, činilo mu se, samo s namerom da mu što više otežaju ovo. Udarac za udarcem, išao je dublje i dublje, a opet, činilo mu se da samo stoji u mestu. Iznenada, negde u pozadini začu prodoran pisak. Kraj. Za danas je bilo gotovo. Skinuo je rukavice, protrljao dlan o dlan, gledajući nije li mu se pojavio koji žulj. A zatim... neka čudna izbočina u udubljenju koje je izbušio mu privuče pogled. Nepravilnog oblika, remetila je njegovu "kreaciju" i bola mu oči. Opsova tiho, za sebe, i, ne navlačeći rukavice, podiže pijuk i udari po sred izbočine. Ništa se ne dogodi - pijuk se zario malo u zemlju a zatim naglo zaustavio. Nešto se krilo tu. Udario je opet, puštajući da pijuk postane sve ono što mu je smetalo, što ga je tištilo, što mu je razaralo um sumnjom, a ponajviše, onaj izgubljeni san o površini. Iznenada, primeti da sa svakim udarcem po zemlji, koja je i dalje odbijala da otkrije svoju tajnu, začuje blagi vrisak. Uplašivši se, ispusti alatku i stade nemo zuriti u ono što je pre par trenutaka bio njegov ventil za frustracije, naizgled stvoren da služi samo njegovom egu. Nasmejao se onome što mu se činilo kakvom iluzijom, pokupio opremu i zaputio se ka svojoj vreći za spavanje.
Sutradan, opet je poslat na isto mesto. Ona izbočina je i dalje stajala tu, tako prkosno. Iako uveren da su vrisci koje je juče čuo samo iluzije morbidnog uma, ipak je kopao oko nje. Opet pisak. Opet noć bez snova.
Trećeg dana ustao je s neobičnim osećajem u grudima i smeškom na licu. Svi su i dalje bili tmurni, ali njemu osmeh nije nestajao s lica. Ponovo je podignuo slušalicu, pritisnuo dugme s nacrtanom kapom tri puta i iskezio se kada je čuo gde danas radi. Ni sam ne znajući zašto, zaputio se srećan ka mestu koje je posećivao poslednja dva dana. Sada je već postalo bolno očigledno da će morati da se postara i za ono mesto koje izbegava. Nije mu smetalo, ionako nije mnogo napredovao od njega. Posle malo kopanja, ostavio je pijuk po strani i lagano rukama, sa kojih je prethodno skinuo rukavice, počeo da skida slojeve zemlje, ne bi li naišao na ono što ga je ometalo u napredovanju. Svaki sloj zemlje je skidao pažljivo, kao da želi da se iskupi za bol koji je naneo tom mestu prvog dana. Iznenada, na jagodicama prstiju je osetio nešto tvrdo i neobično toplo. Zastao je, ne skidajući prst s nepoznatog predmeta. Kada se povratio, lagano je počeo da razgrće zemlju, ne bi li i video taj neobični izvor toplote. Sklonivši šake, lagano je napravio korak unazad, želeći da što bolje sagleda lepotu na kojoj su njegove oči sada počivale. Divan dijamant, tako sitan, a opet tako veličanstven. Nije mogao da poveruje da je od svih mesta uspeo da udari baš tu. Približio mu se lagano, zario prste u okolnu zemlju i lagano povukao. Osetivši podrhtavanje zastao je, jer, dovoljno dugo je kopao da zna da, izvuče li dijamant, postoji opasnost da mu ovo ukleto mesto postane grobnica. Zatvorio je oči, duboko udahnuo i u deliću sekunde izvagao mogućnosti. Nastavio je. Očiju zatvorenih, vukao je nežno i silovito u isto vreme. Osetio je snažan potres, začuo tutnjavu kamenja koje se obrušavalo oko njega, ali nije otvarao oči. Izvukao je dijamant, privio ga grčevito uz grudi i nepomično stajao, čekajući. Sve oko njega je tutnjalo, osećao je potrese pod nogama i prašinu u ustima. Odjednom, sve se umiri - prašina se lagano slegla, a potresi prestali. Čak štaviše, vazduh je bio čistiji no obično. Osetio je čudnu toplotu na licu i u grudima. Udahnuo je što je više mogao, jer, ovaj vazduh je bio drugačiji. Lepši. Otvorio je oči lagano i ugledao nešto neverovatno. Iza nagomilanog kamenja, dokle god pogled seže, prostirala su se travom pokrivena brdašca, a negde iz daljine je dopirao prigušeni zvuk valjanja talasa. Iznad svega toga, na nebu prošaranom oblacima sijalo je Sunce, za kojim je, o, tako čeznuo. Nije mogao da poveruje. Stiskao je dijamant na grudima, i dalje paralisan. Zakoračio je lagano napred, skidajući kapu, dopuštajući vetru da mu se poigrava kosom pritom ne skidajući osmeh s lica. Spustio je pogled lagano ka lepoti koju je držao u šakama. Dijamant je sijao neverovatno jarko, zaslepljujući ga. Obuzet radošću, netremice pade na kolena, ne mogavši da skine pogled s blaga u rukama. Privio ga je sebi na grudi ponovo, zažmurio, i, tiho, nežno, pognute glave, kao da se plaši da je sve ovo samo san i može odjednom pući poput mehura od sapunice rečima punim ljubavi šapnu:"Hvala ti.".

Hvala ti, Tamara. Volim te.
S ljubavlju, tvoj zauvek - Željko